ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ

Мачак

Улицом хода мачак стари,

својим брковима господари.

Изгледа као цар прави,

још му фали круна на глави.

Кад је зима,

он свој капут има.

Често на крову седи,

од сунчања кожа му не бледи.

Улицама сам шета,

зна да ће следећег лета

ухватити тог миша

у време кад не пада киша.

Увек му је дигнут реп,

па му кажу: „Што си леп!“

А високо му глава,

мада га је блам,

што кад контејнер спава

и сања, потпуно је сам.

Марија Медић 5-3

Један дан у телу аждаје

    Пробудила сам се једног јутра. Када сам отворила очи, приметила сам нешто чудно. Нисам била у својој соби, већ у пећини!

    Била сам збуњена. Откуд ја овде? Одлучила сам да изађем напоље да видим да ли могу нешто да сазнам. Напољу је била шума, а тачно испред пећине једно језерце. Када сам дошла до језерцета, приметила сам нешто необично. Уместо мог одраза у води, ту је био одраз страшне аждаје. Била сам запрепашћена.    

   Погледала сам неколико пута, али сваки пут сам била аждаја. Надала сам се да ћу у одразу видети стару себе.

   Прошло је подне и огладнела сам. Кренула сам у шуму у нади да ћу наћи нешто за јело. Како би ме нека животиња угледала, истог часа би побегла. Након отприлике сат времена, наишла сам на село.   

   Упутила сам се тамо, али сам пазила да ме нико не види. Када се село коначно рашчистило од људи, потрчала сам ка најближој пекари. Унутра је хлеб тако добро мирисао да нико не би могао да одоли. Чим сам загризла кифлу, нека жена је почела да вришти. Истог часа сам сер окренула и схватила да сам ухваћена не делу. Изјурило је мноштво људи, почели су сви да трче ка мени. Појурила сам у шуму, а они за мном. Јурили су ме. Сатима сам бежала од њих.

  Био је мркли мрак и више нисам знала где да идем. Налетала сам на једну пећину и ушла. Шћућурила сам се унутра и ћутала. Хтела сам да све буде као раније. Била сам уморана и склопила сам очи. Када сам их опет отворила, била сам у својој соби.

Зое Шолар  5-5

Потрага за срећом

  Био једном један сељак.  Дуго је ходао у бескрај не би ли негде нашао своју срећу.  На путу опази једну колибу. Пошто беше и гладан и жедан, стаде куцати на стара врата колибе. Отвори му неки старац са дугим брковима и неуредном брадом. Сељак му објасни шта је и како је и зашто је кренуо на пут. Старац му је рекао да може пронаћи своју срећу, ако уради три немогућа задатка.

   Први задатак беше веома тежак. Требало је  да  убије гладног и љутог медведа и да од његове коже направи злато. Други задатак је захтевао брзину и спретност. У хрпи камења требало је да нађе три веома мала бисера за само сат времена. Трећи задатак је био најтежи. Морао је убити аждају и њено тело однети краљу на поклон. Сељак је хтео да се изложи опасности и да покуша то све да испуни.

   Сигуран у свој наум пошао је да нађе и убије медведа. Пронашао га је у шуми у пећини. Медвед се устремио ка њему чим га је видео. У паници сељак одапне стрелу и уби медведа.  Одвојио је месо и кости и узео кожу. Лакши део је одрадио. Велико питање је било како од медвеђе коже направити злато. Сео је на пањ и сате је провео размишљајући о томе. Уморан заспао је, а када се пробудио, имао је шта да види. На месту где је била кожа, створило се чисто злато. Указа му се вила. Рекла је да је била зачуђена што је имао тако необичну жељу. Сељак ју је упитао како она зна за његову жељу, а она му је одговорила да она све зна. Сељак није ни стигао да је пита одакле је, а она је већ нестала. Он се потом вратио старцу да му однесе злато. Старац му је рекао да сутра оде до оближње њиве и да га ту чека следећи задатак.

   Ујутру се сељак упутио тамо. Бисери су били толико мали да их је било готово немогуће наћи у великој хрпи камења. Он их је тражио, али после пола сата је сео на траву без имало наде да ће их пронаћи. Истог тренутка се опет појавила вила. Без иједне речи нашла је сва три бисера за неколико секунди и пружила их  замишљеном сељаку. Рекла му је да јој се не захваљује и нестала је без трага, а он се упутио према старцу и предао му бисере. Старац се насмешио и рекао му је да до краљевства мора пешачити цео дан.

   Сељак је сутрадан поранио и кренуо на пут. Стигавши, ушао је у краљевску палату да пита где је аждаја. Они му рекоше да је код потока и он се упути тамо. Када је стигао на поток, видео је чудовиште са девет глава. То га је обесхрабрило, а вила, чим је приметила његов страх, створила се испред њега и рекла му је да се не бори са аждајом него да брзо  оде краљу и тражи преноћиште, а да се сутра врати на исто место. Сељак је то и учинио. Преноћио је у краљевству и ујутру је дошао до потока и видео мртву аждају. Њено тело однео је краљу.

     Онда се вратио старцу да га пита где је његова срећа, јер све је задатке извршио а срећу није нашао. Старац га је онда питао ко му је помагао у задацима. Изненађен питањем сељак му је одговорио да је вила та која му је помогла. Старац му рече да је вила све време била његова срећа. Сељак се задовољно насмешио, пожелео да види вилу и она се створила. Загрлио ју је и одвео својој кући. Живели су срећно до краја живота. Што би он пожелео, вила је стварала. Жеље су му биле скромне и вила га је волела.

Марија Медић 5-3