Наши осмаци су у току ове недеље имали прве најважније испите – испите којима завршавају основну школу и који их квалификују за жељену средњу школу.
Наставу су завршили 31.маја 2024.године у веселом расположењу и дружењу с учитељицама, одељењским старешинама и наставницима. Тих дана имали смо турнире у фудбалу и кошарци, али и вашар – хуманитарну акцију за малу Мињу Перзић где смо скупили 25.000 динара које смо уплатили за лечење девојчице.
Наредне недеље прославили смо и матурско вече када смо се дружили, веселили и присећали се лепих тренутака.
Заједно ћемо се присетити говора који је читан приликом свечаног уласка у салу на матурској вечери.
Они су Осми 1. Одељење има скоро једнак број дечака и девојчица, али су дечаци увек били толико гласни да су остављали утисак да су сами у одељењу. Били су увек први да помогну сваку врсту акције у школи, од ношења намештаја до обијања непослушних ормарића. Домар Тоза је увек ишао само по њих. Или су они пратили догађања па се први сналазили и тако успешно изостајали са часова. Девојчице су, пак, биле сложне, аналитичне, на честу гунгулу нису превише реаговале, знајући да ће њихови другови, на крају крајева, бити увек ту за њих.
Учитељица је рекла, приликом примопредаје четвртака будућем старешини – Они су несташни и немирни, али за договор и компромис увек спремни. А затим је додала мало тише – Није што су моји, али чини ми се да су у овој генерацији најбољи…
А најбољи иду најбољем – слажу се у осмом један – њихов Врховни је био неодвојиви део имиџа, грлат таман довољно да њих надгласа и током четири године ова екипа израста у заједницу која се неће никад заборавити. Ево их, предвођени разредним Владимиром Широким и учитељицом Бернадет Пажин.
Они су следећи у генерацији. Осми 2. Када су пошли у први разред, због недостатка учионица у згради, прве године су провели у великој свечаној сали у приземљу. Тај простор је обликовао њихову спознају школе у огромној мери, па су они до краја школовања развили технику дугог и необично спорог кретања кроз зграду. То кретање је резултирало непрекидним кашњењем на скоро све часове, а они су имали необорив изговор свима за све – увек су били код разредне. Одељење са 15 дечака и 11 девојчица дало је све типичне врсте тинејџера – зреле, детињасте, нервозне, опуштене, превише опуштене, одговорне, радознале, волонтере, музичаре, гејмере, тихе, гласне, умиљате, али у укупности – сјајне клинце.
Учитељица је рекла приликом примопредаје четвртака старешини – Они су непредвидиви и забавни. Не бих да испадне да то кажем јер су моји, али чини ми се да су у овој генерацији најбољи…
А најбоље је преузела разредна која се, како је најбоље знала и умела, носила са непредвидивим и забавним скупом коме је све прече од одговорности и учења обимног школског програма, и који су, у ствари, били у праву – и било је важније оно о чему су причали, маштали, планирали од многих лекција.
Вечерас не касне, ту су, предвођени разредном Марином Топаловић и учитељицом Маријом Перовић.
Осми 3 је следећи. Да се сада снима ново Лајање на звезде, они би били идеалан избор. Дали су највише филозофа, спадала, занесењака и романтичара. Своју веома чврсту заједницу одржавали су одмалена, играјући се после школе у сплету уличица поред великог булевара, а касније веома промишљеним избором седења у школи. Тако је свако имао свог идеалног партнера у клупи, према афинитетима – за причање, преписивање, играње игрица, чачкање, смарање и друге потребе. Посебно истичемо промишљено седење у клупи кад је љубав разлог. Дали су највише дивних парова у генерацији и по томе заузимају прво место. Увек су били спремни да се одазову на различите догађаје у школи, покренули су незаборавну групу Лавица које ће остати легенда млађим ученицама, часове су углавном чинили подношљивим својим предавачима и својим складом су пријали осталим одељењима.
Учитељица је рекла приликом примопредаје четвртака старешини – Они су шармери и повезани. Можда звучи нескромно, али чини ми се да су у овој генерацији најбољи…
А најбољи начин да искаже сву вредност овог одељења имала је њихова разредна Дуња Милошев, која им је написала песму из дубине срца и поклонила на растанку, и која их, заједно са учитељицом Александром Гојковић и њиховом првом разредном Драгицом Мусулин Коларов вечерас радосно предводи.
Они су у генерацији имали последњи индекс, али су у током школовања често доживљавани као први. Осми 4. Носили су с поносом титулу штребера, марљиво и одговорно су се односили према свим задацима. Из године у годину доказивали су своју посвећеност учењу и напретку. Чак и када су, захваљујући пубертету и хормонима, баталили такав приступ науци и уметности, њихова звезда је наставила, по инерцији, да сија несмањеним сјајем. На часовима су увек били расположени да својим предавачима обезбеде потребне услове за рад, нису се устезали да постављају додатна питања, траже појашњења, а највештије су кроз та питања скретали дискусију на теме које су њима биле интересантније од лекција. У збиру су имали највише успешних спортиста и школских такмичара. Врло су отворени за дружења са осталим одељењима и нека пријатељства су им јача на нивоу генерације.
Учитељица је рекла приликом примопредаје четвртака старешини – Они су зрели и поуздани. Можда није у реду да ја то кажем, али чини ми се да су у овој генерацији најбољи…
А најбољи су имали две разредне Сандру Кузмановић и Марију Праизовић, које су их најбоље штитиле и водиле рачуна о њиховим интересима, чинећи њихове дане мање тешким чак и кад су то понекад били.
Вечерас су са њима и учитељицом Татјаном Хаџић спремни да прославе све своје напоре.
Драги наши осмаци, желимо вам успешан наставак школовања и дивне тренутке у средњој школи.
СТАРЕШИНЕ ОСМОГ РАЗРЕДА: ВЛАДИМИР ШИРОКИ, МАРИНА ТОПАЛОВИЋ, ДУЊА МИЛОШЕВ И МАРИЈА ПРАИЗОВИЋ