У понедељак 20. и среду 22. новембра гости на часовима српског језика у одељењима 5-2, 5-3, 5-4 и 5-5 били су Марко Тошовић, професор српске књижевности, и Симеона Јакишић, студенткиња књижевности. Разговарали смо о књижевности и писању. На питање „Шта је за вас читање?“ ученици су давали разнолике одговоре, од тога да је читање уживање до онога да је мучење. Изненадили су се кад су чули да писац може бити свако, јер писање састава често је такође мучење. Овог пута је, ипак, било забавно.
На првом часу Марко и Симеона су дали и објаснили необичан задатак. Тема радионице била је „Скривени приповедач“. Требало је да ђаци напишу краћу причу из угла предмета који изаберу. Приповедач је морао бити предмет који ће о себи причати као о живом бићу. Требало је да предмет представи свет онаквим каквим га види.
На другом часу смо читали и коментарисали радове. Одабрали смо најбоље и представљамо вам.
Марија Медић 5-3 написала је:
Дан за даном другари и ја се скривамо испод тамног шатора. Увек нам је пешкир мокар, као да цео дан пада киша. Сваки дан сам главни кувар у кухињи пуној помоћника. Осећам се као ауто јер сваки дан идем у перионицу. Када сам тужан, ухвати ме бол у срцу и од патње полако умирем.
(Зуб)
Марко Ђуричин 5-2 написао је:
Е, да… Били су то тешки дани. Тешки! Али не и мојим другарима. Њима је било супер!
Ишли смо на једно путовање. У Охрид, ја мислим. Идемо ми, а они нешто причају. Ја сам само ћутао и слушао. Био сам ожеднео, па смо стали нешто да попијем. Док сам ја пио, пријатељи су отишли у самопослугу. Начекао сам се. Изашли су смејући се, па смо наставили пут.
Кад смо коначно стигли, мене су оставили, а они су отишли у хотел. Пролазили су дани, а ја сам умирао од врућине. Једног дана је било мало свежије и то ме је обрадовало јер ме је сунце убијало. Кад, оно, поче пљусак. Ту ми је пукао филм! Био сам јако љут и једва сам чекао да кренемо кући!
Угледах их како са коферима долазе, а ја сав смрдљив и прљав. Док их ја чекам, они уживају и баш их је брига! Био сам тако љут да првих пола сата нисам хтео да се покренем. Међутим, ипак смо пријатељи, па сам кренуо и вратили смо се у наш скромни дом.
(Аутомобил)
Маша Катански 5-4 написала је:
Пробудио сам се као и обично. Висио сам на свом зиду, као и увек. Усамљен сам чекао у учионици. Занимало ме ја шта моја браћа и другари раде, али нису се чули. Мислио сам да спавају. Тада је мој друг Звонко повикао: „Другари, време је да уђете!“. Одједном, више није била тишина. Школа се напунила ђацима и неким страшним људима који оцењују децу и смркнуто ме гледају. Затим је опет завладала тишина, како они кажу – почео је час. Страшни људи нешто су причали и испод мене писали по табли. У 7.45 поново се зачуо Звонко викнувши: „Децо, готово је!“ И онда, врло брзо, све поново… Звонко… Час почиње, ђаци ме гледају… и поново… На последњем часу ја сам гледао ђаке и људе који оцењују децу. Толико ми је било досадно да сам заспао! Док сам дремао, дошли су неки људи и скинули ме са зида. Отворили су ме и грубо ми померали руке. То ме је пробудило и почео сам да се мрдам. Затворили су ме и вратили на мој зид. Рекли су: „Прорадио је!“
(Сат у учионици)
Лазар Шарић 5-4 написао је:
Глуво доба ноћи, све спава. Месечина благо осветљава дечакову собу. Тихо је. „Морам брисати!“, каже гумица. „Шта да бришеш, дебела, кад нисам још ништа написала?“, рече оловка. „Мир! Добићете обе дебеле рецке!“, викну фломастер.
„Тишина!“, узвикнуо је Српски језик, „Дечак мора сам да напише то што је научио!“ С тим се сложе Историја, Математика, Биологија, Географија, Информатика и Енглески језик.
Утишали су се. Месечина обасјава собу. Дечак спава, а ја га чекам да ме понесе у школу.
(Школска торба)
Похваљујем труд и осталих ђака који су учествовали у радионицама!
Наставница Јована Кнежевић