„Дан сећања на Доситеја Обрадовића“ установљава се 10. априла (28. март), јер је то једини тачан, релевантан датум везан за његов живот. Дани од 10. априла и наредни дани у априлу обележавају се разним радионицама, ученичким конкурсима, научним и стручним скуповима, културним манифестацијама – под именом „Доситејеви дани“.
Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!
Димитрије Обрадовић је рођен 1739. године (?) у банатском селу Чакову, близу Темишвара. Још дечак показао је велико интересовање за књигу и учење. Занесен житијима светаца, отишао је у манастир Хопово (Фрушка гора) да се замонаши. Ту је узео монашко име Доситеј.
Даљи пут Доситеја Обрадовића вођен је увек жељом за стицањем нових знања и учењем. На путу учења и путовања кроз Европу, Доситеј је био и ученик и учитељ. Тада је научио све значајне европске језике: грчки, старогрчки, латински, италијански, немачки, руски, француски, енглески, албански… Са свим тим знањем Доситеј је био најзначајнији заступник просветитељских идеја међу свим Јужним Словенима. Најпознатији научници, савременици и следбеници Доситеја и његовог учења рекли су да је „Доситеј једна од најлепших и најразвијенијих личности које је цела наша раса дала“; „новатор и иницијатор какви се ретко виђају, један од оних људи који стварају епоху и остају као путовође целога једнога народа“; „творац сувремене народне просвете српске“. Доситеј је творац идеје да се пише на народном језику, како би књиге биле разумљиве свима који тим језиком говоре. Тиме Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику – намењену свим слојевима српског народа ма где се он налазио.
У језику, Доситеј је претеча Вука Караџића. Српски народни језик је за Доситеја основно средство да се образовањем обухвате сви слојеви друштва.То је од посебног значаја, нарочито у време Првог српског устанка, великог ослободилачког покрета за обнову Србије, после дуговековног ропства. Те, 1804. године, Доситеј и пише чувену песму будницу „Востани Сербие“ са жељом да ће се Србе ослободити турске власти.
По доласку у Србију (1807), постаје директор свих школа, оснива Велику школу – претечу Универзитета (1808.год.), прву београдску богословију (1810. год.), постаје члан прве српске владе – Правитељствујушчег совјета, задужен за просвету, али и први њен „попечитељ просвештенија“, министар просвете… Доситеј се свим својим снагама и знањем ставља се у службу ослобођења и васкрса српске државне самосталности. Предано ради на оснивању школа и виших просветних установа, једнако доступним и девојчицама и дечацима. Доситеј учествује у утемељењу правног поретка устаничке Србије, али и у дипломатским мисијама важним у борби за ослобођење.
Доситеј је дубоко веровао у свој народ, али уз учење, ширење просвете и науке.
Међу личностима од 18. века до данас, Доситеј се најинтензивније обраћа свом народу где год га има (а имао је јасну свест о етничкој и језичкој целини и целини језика без обзира на верске разлике) истичући да је просвета и наука основ напретка („Лежи и лежаће у ропству народ којега срце не зна за национални понос“). За њега је најважнија љубав према истини и правди, борба против заблуда и незнања… Важно је за Доситеја „слободно мислити и о свакој ствари слободно расуђивати и говорити “. Због свих тих разлога још за живота његово име је у српском народу било свето, а нове генерације су га поставиле уз Светог Саву и Вука Караџића.
Доситеј је напотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури Западне Европе види свој узор и свој идеал, просвећеност коју морамо усвојити, чиме српски народ улази у поредак савремене Европе, док је Вук Европи открио лепоту и богатство српске традиције и народног стваралаштва.
Доситејев дан треба да опомиње, пре свега, на његову заветну поруку: да само деловање на истини и здравом разуму, у интересу добра заједнице, оправдава јединку као друштвено биће. У новије доба српске историје ми немамо значајнијег ни утицајнијег проповедника пожељних вредности – као што су добро, доброчинство, љубав, трпељивост, пријатељство, поштовање, сарадња, ни критичара наших слабости, као и слабости људског рода кроз историју. Његова велика љубав према свом народу исказана је још за његовог живота жељом да на његовом надгробном споменику буде записано : „Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род“.
Кратак филм „Возљубљени ученици“ је доступан на линку https://www.youtube.com/watch?v=H5AEZ3aeSJc .
текст Задужбине „Доситеј Обрадовић“